KO SU ROMI

Da su Romi su narod indijskog porekla, znali oni su to i pre nego što su  evropski lingvisti,  utvrdili. Jedan dokument iz 1422.g. koji je pronađeni u Forliju u Italiji, potvrđuje da su i u to vreme Romi znali da je Indija zemlja iz koje oni potiču, tj. bili su svesni svog istorijskog i kulturnog porekla. Novija istraživanja, naročito bliskoistočnih a pre svega arapskih dokumenata, pokazuju da su Romi ali i drugi, za njihovo indijsko poreklo znali još u sedmom ili osmom veku naše ere. O tome kad, kako i zašto su Romi napustli Indiju, postoje brojne predpostavke koje su očuvane i kroz  njihove brojne legende, koje ne retko, šire predrasude o razlozima njihovih lutanja. Evo jedne od najpoznatijih romskih legendi, koja govori o tome kako su oni nastali.

Lurska legenda

Na deleko poznati persijski pesnik Firdusi u svojoj “knjizi o kraljevima” kazuje kako je oko 420. pre naše ere, Bahram-Gur dobrodušni i mudri vladar iz Sasanidske dinastije primetio kako njegovi podanici, iz dana u dan su sve tužniji, a kao razlog njihovom tugovanju, pominjali su da nemaju čime da se zabave. Poslove koje su radili bili su teški, a zabave nimalo nisu imali, pa je Bahram-Gur odlučio da svom narodu olakša život, koliko god je mogao. Rešio je da im pronadje nekakvu razonodu.

Jednoga dana odabere on nekoliko svojih poverljivih ljudi, i pošalje ih kralju Kambodže, i indijskom Maharadži, koji se zvao Šankal. Zamolio je on Šankala da medju svojim podanicima izabere neku poveću grupu ljudi, koja ima talente i sposobnosti da olakša život drugim ljudima. Verovao je on da će na taj način razbiti monotoniju i tugu svojih podanika, i tako im pomoći.

MITOVI I LEGENDE O SELIDBI IZ INDIJE   

Legenda o “Čen i Gan” jedna je od starih romskih legendi o razlozima odlaska Roma iz Indije. “Jednoga dana neki mag je upozorio indijskog kralja da će neprijatelj napasti njegovu kraljevinu i uništiti mu porodicu. Međutim, napadač će biti nemoćan da to učini ako napadne i Rome, jer su oni vražbinama zaštićeni. Kralj, koji je to znao, pozva romskog starešinu i u tajnosti mu poveri na čuvanje ćerku jedinicu po imenu Gan.

Dogovoreno je da romski starešina ovu devojčicu odgaji kao svoje pravo dete, što je ovaj i učinio. Gan je odrasla u istoj čergi sa sinom tog romskog starešine, koji se zvao Čen. Jednoga dana umre romski starešina a pleme za novog starešinu izabere Čena i predloži mu, da se odmah oženi. Čen je odbijao da uzme bilo koju od devojaka koje su mu nudili, a  razlog duho  nije hteo da im kaže. Jednom prilikom je  svojim saplemenicima zapretio da će se ubiti, pošto on ne može da se oženi drugom devojkom  jer, voli samo svoju sestru Gan. Tada je majka Čenu rekla da Gan nije njegova prava  sestra, ali da tu tajnu mora čuvati  jer će ako to sazna osvajač njihovog  kraljevstva, ubiti Gan jer je kraljeva kćerka. Čen se ipak u tajnosti oženio a pleme se tada podelilo u dva tabora. U jednom  su se okupili oni koji su u svemu podržavali novog poglavara, a u drugom oni koji su ga zBog braka sa sestrom osudijvali, ne priznajući takvog plemenskog vođu. Drugi tabor proterao je Čena i njegove sledbenike iz indijske zemlje. Od tada Čen i njegovi saplemenici lutaju zemljinim šarom jer, ih je veliki mag prokleo da nikada ne prespavaju dva puta u istom mestu, da ne piju dva puta iz istog bunara i da nikada ne pregaze istu reku dva puta u jednoj godini”.

Priče i legende o romskom Caru Pengi i njihovom carstvu

Ciganski car Penga

Pripoveda se da je cigansko carstvo bilo najveće na svetu. Posle Boga, ciganski car Penga beše najmoćniji. Njegov dvorac beše sav od zlata. Ali jednoga dana Penga je počeo da izaziva i Boga. Okupi svoju silnu vojsku i izda zapovest da udaraju u bubnjeve. Ova lupnjava beše tolika da su se zemlja i nebo tresli. Tolika, da se i sam Bog uplašio. Ali kad se Bog malo pribrao, reče Pengi: – Ti si najmoćniji vladar na Zemlji, a ja sam sila nebeska. Živimo u miru i slozi! No Penga ga je neprestano izazivao, dokazujući mu da je i on u stanju da pravi čudesa. Čas je izazivao grmljavinu, čas kišu, sve dok Bogu nije dojadilo. Tada je Bog silom nebeskom ubio Pengu, njegovo najmoćnije carstvo razorio i njegove podanike prokleo da neprastano idu od zemlje do zemlje, ne nalazeći nigde mira.

NAZIVI ZA ROME   

“Banjaši” su vlaško romsko pleme kome je maternji jezik rumunski. Tako ih najčešće nazivaju njihovi saplemenici Džambasi. U prevodu ono  znači– rudari. Ovo ime je poznato i u Americi, a koristi se i za Rome koritare  u Slavoniji i Vojvodini. ImeBanjaši  koristi se  i za Karavlahe  u Bosni. “Džambasi” govore romskim jezikom s mnogo primesa rumunskog. Bave se trgovinom, najčešće konjima. Ime su dobili od rumunske reči “Geambas” koja znači: poznavalac konja, dobar jahač, ali i mangup, lupež i probisvet. “Kaldaraši” su vlaško romsko pleme kome je romski jezik maternji. Veoma su rasprostranjeni po svetu, kako zbog svoje brojnosti tako i zbog specifičnog zanimanja koje ih primorava da žive čergaškim načinom života. Bave se kotlarstvom, po čemu su i dobili ime.

Govor kalderaške grupe, u manjoj meri, sadrži i pozajmljenice iz rumunskog  jezika. Kad govore, otežu, pa ih drugi Romi ismejavaju.Veoma su ratoborni i nepoverljivi. Istraživači pretpostavljaju da su Kalderaši  iz naših krajeva rasprostranjeni po celom svetu. Ima ih, tvrde oni, u Australiji, Južnoj Americi, a poznati rod Mačvaja – u Severnoj  Americi i Kanadi, vodi poreklo od mačvanskih kalderaša. “Lejaši” su grupa vlaških Roma, koji su nekada bili  nomadi. Sada  su ti Romi, kao ustalom i gotovo svi ostali, naseljeni po selima i gradovima širom severne  i severoistočne Srbije. Medjutim, reč  lae, znači i potok pa ime tog romskog plemena prevode sa “potočari”,  tj.oni koji žive pored potoka-vode. “Lovari” su vlaško-romsko pleme čiji se pripadnici, manje -više, mogu naći po čitavoj Evropi. Oni su “neustrašive svetske skitnice koje krstare mnogim zemljama.”. Inače, Lovari za sebe tvrde da su Mordvini, što je u stvari ime jednog finskog naroda koji žive u srednjem toku Volge.

Njihov jezik je romanizovani oblik romskog sa velikim primesama mađarskog, što ukazuje na to da su dugo živeli zajedno sa Rumunima i Mađarima. Pošto, uglavnom, imaju ruska imena, može se zaključiti da su i tamo živeli, a narod ih je jednostavno prozvao “ruski Cigani”. Naselili su se u Obrenovcu, selima kod Požarevca, u Sefkerinu, Ćupriji, a jedan broj ih je ostao u Banatu. Poreklo termina Lovar nije utvrđeno, već o tome postoje brojne pretpostavke.

Naime, na mađarskom se konj kaže lo – množina lovak. Sremski Romi tvrde, da ime ovog plemena potiče od reči lova –novac. “Tamari” je ime vlaško-romskog plemena čije ime nauka nije uspela definitivno da odgonetne. Ovo ime  sami Romi  upotrebljavaju  u različitim slučajevima. Smatramo da su Tamari najstarija grupa Roma koja se doselila u ove krajeve i koja je tokom godina izgubila maternji jezik i prihvatila jezik sredine. U prošlosti su se bavili kovačkim zanatom, a kasnije i poljoprivrednim zanimanjima. Već nekoliko stotina godina žive sedelački. Njihove kuće nisu na rubovima naselja, već su pomešane sa starosedelačkim.

U Srbiji govore isključivo srpskim jezikom i veoma su ponosni što su ih Srbi prihvatili. Retko kad pokazuju svoje romsko poreklo. Veoma su ponosni na svoj uspeh što su se asimilovali u Srbe. Tek u novije vreme počinju da se deklarišu kao Romi. Ostale romske  grupe ih vrlo teško prihvataju “za svoje”, pre svega zBog toga što ne govore romski jezik. Tamari su prihvatili pravoslavnu veru. Uglavnom slave Sv. Petku. Imena i prezimena su im srpska. U svakom selu ima ih po nekoliko kuća. Ženili su se i udavali  do skora međusobno, a u novije vreme ima i mešovitih brakova. Pripadnici ovog roda gotovo da su se asimilovali u Srbe.      “Gurbeti” je ime grupe Roma.

Naziv Gurbeti vuče koren iz arapskog jezika. Ovo ime se u užem smislu se koristi za čergaše, sa čime se ne možemo složiti a u širem smislu, za sve naseljene srpske Rome, s čime se slažemo.Gurbete u narodu često nazivaju čergaši, ali se u Makedoniji  između ova dva pojma pravi razlika”. “Arlije” su najbrojnija grupa  “turskih” Roma. U nekim  krajevima ih zovu još Erlije a negde i Jerlije a ponegde i Harlije. “Oblik Jerlije, dovodi se obično u vezu sa turskom reči “jerli” koja upotrebljena kao pridev znači “mesni,” a kao imenica odgovara reči “meštanin”.

Ova grupa “turskih Roma” rasprostranjena je po čitavoj Srbiji,a ima ih i u Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji.Nastanjeni su u gradovima i varošicama, a nešto manje ih je po selima”. “Burgudžije su posebna grupa Roma, koja ne spada ni u turske, ni u albanske Rome. Oni se ubrajaju u tzv.“grčke Rome” pre svega zBog toga što u njihovom jeziku ima primesa novogrčkog. Mahom se bave kovačkim, burgijaškim ili klinčarskim zanatima. Ima i u Južnoj Srbiji, oko Aleksinca i Niša ali su se zBog trgovine svojim proizvodima  razišli po čitavom Balkanu. Svoja tradicionalna zanimanja davno su napustili”.

DOLAZAK I PRVI POMENI ROMA U EVROPI   |  NA VRH STRANE

Prva romska cirkuska trupa pojavila se na prostorima Evrope 1322. godine. Doputovala je iz Egipta u Carigrad, a brojala je 20 osoba koje su izvodile  smrtonosne igre u areni.  Ta je trupa 1323 iz Carigrada.g. preko Trakije došla  u Makedoniju, a potom  u Srbiju. U to vreme  Srbijom je vladao kralj Stefan Uroš II, zvani Dečanski.

Grčki istoričar Nićifor Grigoras opisao je taj cirkus u svojoj Istoriji Vizantije.Na osnovu tih izvora Stanoje Stanojević, ali i drugi srpski istoričari, tvrde da je ta cirkuska družina došavši u Srbiju izvodila  iste predstave koje je prikazala u Carigradu, a koje je opisao Grigoras, i da ih je gledala i srpska publika u Prizrenu, Skoplju, Nerodimlju i drugim gradovima. Iz Srbije je ta romska cirkuska  trupa  otputovala nekuda na Zapad, najverovatnije u Španiju.

Ovaj zapis se može smatrati prvim sigurnim pisanim pomenom  Roma na prostorima Srbije. U narednih vek i po, zabeleženo je samo nekoliko pisanih tragova o boravku Roma u Srbiji. Tek iz vremena kada su Turci potpuno ovladali Srbijom, potiču prvi pouzdani dokumenti koji pominju i Rome. Najstariji sačuvani turski popis Roma s prostora Srbije  potiče iz 1491. godine.

Iz tog popisa saznajemo da je  Roma hrišćana bilo,  između ostalog i u Nišu, Kruševcu, livi Smederevu, Prizrenu.Ukupno  je, prema tom popisu  kako je, izračunao  turski istoričar O. L. Barkan, bilo 3.237 običnih i 211 udovičkih domaćinstava. U njemu su, tvrde neki naši istoričari, bili zabeleženi  i oni Romi koje su Turci tu zatekli.

Romski simboli

Jago (zastava)

Zastava Roma i Sintija je nacionalni simbol. Povodom osnivanja Međunarodne unije Roma (8–11 aprila 1971. u Londonu) odabrana je zastava koja simboliše život Roma i Sintija. Gornje polje ove zastave je plavo, to je boja neba. Donje polje je zeleno kao boja trave i to simbolizuje život, a u sredini se nalazi crveni točak sa 16 paoka kao simbol progonstva Roma.

Gelem, gelem lungone dromeja  (romska himna)

Na prvom međunarodnom kongresu Roma u aprilu 1971. u Londonu teskt i melodija ove pesme su standardizovani i proglašeni međunarodnom himnom Roma. Tako je ova pesma među Romima širom sveta stekla veliku popularnost. U Jugoslaviji, odakle potiče, stekla je veliku popularnost, posebno preko filma Skupljači perja Aleksandra Saše Petrovića (1968). i preko gramofonske ploče iz osamdesetih godina Šabana Bajramovića, poznatog romskog pevača iz Niša (Srbija). Melodija pesme je stara, ali ima mnogo verzija, jer su tekst i melodija često menjani. Posebnost ove pesme je refren koji pevaju žene i muškarci, koji tercama izvedenim u oktavama dostiže neuobičajenu harmonijsku gustinu. R. Đurić, Istorija Roma; U. Hemetek, Romane gila.

Preuzeto sa webstranice Muzeja Romske Kulture: http://www.romamuseum.rs/